У славу заборављених светаца
У Сремској Митровици одржана је 6. августа 2000. године прослава у храму „Светих сирмијумских мученика Светог епископа Иринеја и ђакона Димитрија“, у новому установљеној слави овога храма. С благословом Његовог Преосвештенства Епископа Сремског Господина Василија одређено је да се она има славити 1. недеље по великом храмовном празнику Илиндану – посвећеном старозаветном пророку Илији. Ова два светитеља ће наредних година по први пут у историји српске – православне цркве бити убачени у годишњи црквени календар као типична слава парохије „Мала Босна“. Овај 6. август ући ће у историју као велики дан, велики из разлога што је након скоро пуних 17 векова тек сада одата почаст и слава првим и најзаслужнијим мученицима и страдалницима, који се тек сада заједно прослављају у овом светом храму посвећеном Блаженима, као и осталим сирмијумским мученицима, који су несебично дали своје животе за Христа и његову праведну веру у првим вековима хришћанства (трећи век наше ере). Неправедно запостављени толике векове, захваљујући великом залагању свештеника Драгомира Санде и Николе Шкорића, а сада свештенику парохије у „Малој Босни“, Љубомиру Воларевићу исправљена је ова вековна неправда. Овај свети храм лоциран је у источном делу града, на самом изласку из Сремске Митровице – у новом насељу „Мала Босна“. Насеље се налази између железничке пруге и аутопута, а прве становнике који су били босанског порекла ово насеље добија око 1960 – 1961. године, када ту није било ни струје ни воде (како каже парохијанин овог храма Милорад Сајић). Временом се оно проширивало до овог светог храма, а његови житељи су и главни покретачи ове велике акције, која ће за будућност бити од огромног културно-историјског значаја. Ова црква израсла је ту због природне потребе овог православног становништва, да у својој близини имају цркву, јер су удаљени од других просторија у самом граду.
Насељу „Мала Босна“ припала је изузетна част да у поводу новосаграђене цркве буду домаћини ове велике свечаности, ове године први пут и све године у будуће. Гостопримљиви и домаћински припремили су и примили све хришћански верни народ из града и околине на богослужење и молитву у овај свети храм у коме се врши служба (без обзира што су радови и споља и изнутра још у току) као и за свечане и срећне тренутке венчања и крштења.
Свету архијерејску литургију служио је Епископ Темишварски Господин Лукијан уз служење сремскомитровачког свештенства.
По завршетку свете архијерејске литургије извршена је примопредаја кумства: први кум Стеван Марчета је предао кумство другом куму Раденку Симићу са својом породицом.
За трошак слоге и љубави сви присутни тога дана, давали су прилоге који ће ићи на довршење преосталих радова око цркве. У част прославе кум се побринуо да народно весеље протекне у лепом и веселом расположењу до дубоко у ноћ дарујући печеног бика народу
У овој цркви и у светлости легенде остају да живе ова два светитеља како то надахнуто, лирски пише Светлана Алтер – Велимир кроз предивну, божанску љубав ђакона Димитрија и лепе Гркиње Циније. Рођен у топлој, древној Грчкој у Солуну, млад, леп одрастао је у миру и молитви породичног дома у коме се прослављала Христова вера; несретним случајем ослепео, божијом промишљу, светом водом из цркве Господње у Јерусалиму, чудом, поново прогледао. Из превелике захвалности Димитрије са братом Несом, као хришћански мисионари крећу у непознату далеку Северну земљу – земљу Божанског завета. Димитрију би одређен римски град Сирмијум, а његовом брату још даље, до северних граница римског царства, међу безбожне војнике, у утврђење Банонија, да ту проповедају хришћанску веру. У паганском римском граду Сирмијуму Димитрије заједно са епископом Иринејем прихвата тешку борбу у име Христово, али ту и пострадава тог кобног априлског дана 304. године на Артемидином мосту, мосту Светог погинућег, данас „Мост светог Иринеја“. Страдали су јер нису хтели да одају почаст и принесу жртву римским боговима. То је било страшно време великих прогона и страдања присталица хришћанске вере. Тело светог Иринеја тајно је сахрањено са друге стране обале Саве које је добило назив „Насеље Светог Иринеја“, а тело младог Димитрија у базилику крај римског форума, која добија по њему име „Базилика Светог Димитрија“. У њој су чуване мошти и крвава кошуља овог свеца, који је касније пренешен у родни Солун – постао моћни заштитник овога града.
У граду Сирмијуму као поклон у златном реликвијару остао је делић крваве кошуље и писмо и ова базилика љубави. Град по њему носи назив Дмитровица, а данас Митровица.
Овим путем упућујемо апел свим заинтересованим људима који желе својим прилогом или каквом другом врстом помоћи да допринесу да ова црква што пре буде завршена и да заблиста пуним сјајем на радост и дивљење и граду и верницима. Уплате за помоћ можете извршити на жиро рачун број 46-400-672-3-21 Управа српске православне парохије Сремска Митровица.
Божица Станојевић
