Повратак Цара Уроша
Заједно са моштима светог кнеза Лазара из Манастира Раваница у Врднику и светог Стефана Штиљановића из Манастира Шишатовац, почетком априла 1942. године пренете су и мошти светог цара Уроша из манастира Јазак у београдску Саборну цркву, а од 22. септембра ове године цар Урош је поново у Јаску.
Више путева води до Јаска на Фрушкој гори, један од Руме, други од Ирига кроз Врдник, а још више путева стрминама и стазама фрушкогорја доводи до Манастира Јазак. Међутим, само је један асфалтни пут. Од путоказа за манастир најлепше и најпријатније је ићи пешице. Дуж пута су сеоске куће са орасима и воћкама испред, а пред очима намерника искрсава високи манастирски звоник. И тек кад стигне до мале камено-бетонске ћуприје, која надвладава шумски поток, пред сваким ходочасником искрсне као бљесак лепота манастирског здања.
Манастир Јазак знаменит је по томе што је од 1705. године па све до 1942. године чувао под својим окриљем мошти светог српског цара Уроша Немањића. Ратне четрдесет и друге, прошлог века, да би избегле усташки погром са Фрушке горе – Малог Атоса, премештене су и мошти светог Цара Лазара из Манастира Раваница у Врднику и светог Стефана Штиљановића из Манастира Шишатовац у Саборну цркву у Београду. Сва три свеца нашла су свој мир у београдском православном храму. Одлука Светог архијерејског сабора 1954. године, па одлука 1995. године и коначно трећа одлука 2001. године је да се свети цар Урош поново врати у Манастир Јазак где су његове мошти пребивале пуна три века. Коначно 22. септембра на дан светих праведних Јоакима и Ане мошти светог српског цара Уроша Немањића поново су у Манастиру Јазак.
Урош је био син јединац српског цара Стефана Душана и царице Јелене, по очевој смрти 20. децембра 1355. године као деветнаестогодишњак наслеђује престо. Пет година касније жени се Аном, кћерком влашког кнеза Александра Басарабе. Младост и неискуство чинили су своје, Српска царевина почела је да слаби за време Урошеве владавине. После Маричке битке, 4. децембра 1371. године у 33. години живота умире цар Урош, тако се и сконча Царство Српско, а он беше седми и последњи владар из рода Немањића. Два века после Урошеве смрти објавише га као светог. Један чобанин са Овчег поља, са народом откопа његов гроб и указа им се цело нетрулежно тело, мошти су стављене у орахов кивот, чуване су у манастиру Успеније пресвете Богородице у Неродимљу на Косову, а онда у Манастиру Јазак.
Једна од шеснаест фрушкогорских светиња манастир Јазак носи велики, племенити белег који му даде српски цар Урош Немањић. Први пут у писаним документима манастир Јазак се помиње 1522. године. Тај стари манастир посвећен је Ваведењу пресвете Богородице од којег данас постоји само очувана чесма у порти. Од 1741. године био је женски манастир и по наређењу Марије Терезије укинут је као такав 1773. године. Данашњи манастир, чија је црква посвећена Светој тројици, грађен је као и многе наше сакралне, монументалне грађевине периодично. Црква је грађена од камена, а одлука да се гради донета је 1736. године. Новоизграђену цркву 7. јуна 1758. године осветио је митрополит Павле Ненадовић. Храмовно кубе манастира, јужно крило конака и звоник грађени су између 1759. и 1805. године. Изузетне лепоте барокни иконостас рађен је између 1759. и 1769. године, а китњасти барокни трон цара Уроша довршен је 1776. године. Слике на иконостасу су дело најпознатијих мајстора половине осамнаестог века: Димитрија Бачевића, Теодора Крачуна и Димитрија Поповића.
Манастир Јазак је један од најочуванијих на Фрушкој гори, делимично је оштећен у Другом светском рату, јер је његова лепота „засметала” као и његов значај и поштовање у народу, али је веома брзо обновљен. Својом лепотом, иако смештен у долини и окружен густим фрушкогорским питомим шумама, као да извире и звонком надвисује горски околиш. Многи путеви воде у село Јазак, а сви се стапају у један – пут према манастиру.
Недељко Терзић
