Дарко Баљак: Митровица жуди за Сремом

Од камена са Камењара до дуела са Звездом и нове тренерске мисије

У српском фудбалу постоје приче које се не исписују у светлима скупоцених рефлектора, већ у прашини локалних терена, на градским и сеоским стадионима где се љубав према игри мери страшћу, а не милионским уговорима. Једна од таквих аутентичних спортских хроника јесте и пут Дарка Баљака — некадашњег капитена и симбола митровачког Срема, суперлигашког играча и данас посвећеног тренера млађих категорија.

У разговору за наш лист, Баљак се са сетом и поносом присећа својих дечачких корака, тешких квалификационих испита, мечева против највећих домаћих клубова, али и своје данашње мисије — стварања нових генерација сремских фудбалера.

Дечачки снови из насеља Камењар

Почеци у фудбалу су за Вашу генерацију изгледали знатно другачије него за данашње дечаке. Како памтите своје прве кораке?

Све је почело крајем осамдесетих и почетком деведесетих година у сремскомитровачком насељу Камењар. У то време нисмо имали уређене терене нити асфалтиране улице за игру. Фудбал се играо по камену, између гаража и у ископаним рупама за темеље зграда. Трчали смо по том камењу, лопту смо водили колико се могло. Било је ту много модрица и удараца по цеваницама, али смо били неизмерно срећни и играли смо од јутра до мрака. Жеља сваког дечака у Митровици била је да једног дана обуче бели дрес ФК Срема.

Како је изгледао Ваш први сусрет са стадионом Срема?

Имао сам свега осам година када сам први пут отишао на селекцију. Сећам се да сам стигао у обичним плавим платненим патикама са равним ђоном. Пред тренерима какви су били Мика Патак и Ђока Миловановић, успео сам да скренем пажњу на себе и прођем у напреднију групу. Прошао сам кроз све млађе селекције, а као дечак имао сам три јасна сна: да играм за Срем, Партизан и Ајакс. Сан о Срему сам остварио у потпуности и касније поносном носио и капитенску траку.

Каљење, суперлигашки изазови и окршај са Звездом

Долазак до сениорског тима Срема није ишао преко ноћи. Како је изгледао Ваш развојни пут?

Прелазак из јуниорског у сениорски фудбал водио ме је преко позајмице у Слогу из Ердевика. Тамо сам са свега 18 година играо против искусних, прекаљених тимова и сакупљао преко потребну рутину. Након запажене партије против тадашњег прволигаша Младости из Лучана, из мог Срема је стигао позив за потписивање четворогодишњег уговора. У Срему сам у континуитету провео скоро две деценије, проживљавајући са клубом и најлепше и најтеже тренутке, од борби за виши ранг до драматичних опстанака.

Године 2007. прешли сте у редове Баната из Зрењанина и заиграли у највишем рангу. Каква су сећања на те суперлигашке окршаје?

То је био велики искорак. Pосебно место у мом сећању заузима меч против Црвене звезде у Зрењанину, када смо одиграли 2:2. Тренер Жарко Соло ми је тада поверио изузетно тежак задатак да директно чувам Ненада Милијаша. Ишао сам увек сам кроз каријеру, без менаџера који би ме гурали. Соло ми је веровао, насмејао се пре меча и дао ми шансу. Одиграли смо 2:2 са играчем мање, а ја сам одиграо једну од најбољих утакмица у каријери.

Борба са повредама и инострано искуство

Повреде су биле чест противник у Вашој каријери?

Нажалост, јесу. Упркос понудама које су стизале, велика препрека били су континуирани проблеми са повредама — од операције препона, преко хркавице, па све до тешке повреде предњих укрштених лигамената док сам наступао за РФК Нови Сад. Играчку каријеру сам касније приводио крају на Исланду, где сам био на проби у клубовима Валур и Фјолнир. Међутим, у том тренутку, као породичан човек са петомесечном ћеркицом, одлучио сам да се не задржавам дуго у иностранству ради нижеразредних ангажмана, већ да се вратим кући.

Позив са клупе: Развој нових талената

Након играчке каријере, природно је уследио прелазак у тренерске воде. Како је текао тај прелаз?

Тренерску визију сам обликовао још током играчких дана. Записивао сам методе стручњака са којима сам сарађивао, попут Мимије Ђуричића, Бошка Ђуровског, Ратка Достанића и Љубинка Друловића. Након Срема, преузео сам први тим Радничког из Сремске Митровице у тешком тренутку и везао осам победа. Касније сам успешно водио и Мачву из Богатића, са којом сам освојио зону и изборио улазак у Српску лигу, као и Слогу из Ердевика и Подриње.

Данас сте посвећени раду са младима у Хајдуку из Дивоша. Колико се рад са децом разликује од вођења сениора?

Много је теже бити тренер него играч. Као играч размишљаш само о себи и својим задацима на терену. Као тренер мораш бити педагог, психолог и бринути о хиљаду детаља. Данас водим омладинску селекцију Хајдука из Дивоша и све наше млађе категорије се успешно такмиче у Квалитетној лиги Војводине. Са овом децом заиста уживам у раду. Посвећени су, талентовани, а наш заједнички циљ је да из године у годину подижемо лествицу све више и изводимо их на прави спортски и животни пут.

Бојан Котуровић