Црква – музеј
Сачувана стара црква светог Стефана у Сремској Митровици налази се у западном делу града, у близини реке Саве. Посвећена је патрону ове цркве, Архиђакону Светом Стефану.
Од 1946. године ова црква претворена је у музеј црквене уметности и отворена је за јавност.
Да је ту раније постојало и гробље сведочи неколико сачуваних надгробних споменика, који су уграђени у бочне зидове цркве, а најстарији је из 18. века, споменик Луке Хаџибајића.
Датовање старе цркве Митровачке је веома сложено и још поуздано није утврђено.
Тако Р. Грујић датира ову цркву у време између 1404 и 1456 године, период владавине деспота Стевана Лазаревића и Ђурађа Бранковића. В. Петровић у делу „Српска уметност у Војводини” помиње усмено предање према коме су цркву подигли браћа Пејачевић крај 18. века, прије него што су прешли на католицизам. Ни овај податак не може да се прихвати, јер Пејачевићи се не спомињу у Сремској Митровици све до 1744. године, када барон Марко Пејачевић купује Митровачко властелинство.
У попису сремских цркава из 1732. године до 1733. године црква се помиње као стародревна.
В. Милутиновић у члану „Стара црква у Митровици” каже „да је црква првобитно била приватна зграда, а тек касније адаптирана у цркву.” Илија Бајић у књизи „Прилог проучавању прошлости града Сремске Митровице у 18. веку”, такође представља да је црква првобитно била обична стамбена зграда.
Тачно датовање старе Митровачке цркве доста је отежано због оскудних података, који стоје на располагању.
По доласку Турака страдале су све православне цркве у Сремској Митровици, па је тако спаљен и манастир Светог Димитрија. По свој прилици у 17. веку саграђена је ова мала православна црква Светог Стефана у близини реке Саве, још у време боравка Турака у граду. Црква је скромних димензија са равним кровом без звоника, до пола је укопана у земљу, а и целокупан њен изглед говорио је о страху православног живља овога града и њиховој жељи да се овај храм некако сакрије и сачува.
Касније црква добија барокни звоник. Иконостас старе митровачке цркве рад је Теодора Крачуна једног од највећих сликара 18. века.
Некадашња стара олтарска преграда замењена је новим, богато изрезбареним иконостасом у другој половини 18. века, који се и данас у њој налази.
Црква одише побожношћу, духовношћу и лепотом и једна је од најстаријих цркава на тлу Југославије.
Божица Станојевић
КАКО СЕ НЕКАД У НАРОДУ СЛАВИЛО
Уочи Божића, пошто се бадњаци унесу у кућу и наложе на ватру, узме домаћица сламе и квочку (а за њом дјеца пијучући) простре по соби, или по кући, ако нема собе. По том узуму неколико ораха и баце по слами. Послије вечере пјевају и веселе се. Кад у јутру устану, најприје отиде једно те донесе воде, али понесе жита те поспе воду (као полази је) кад к њој дође. Том водом умијесе чесницу и налију ручак те приставе. Кад се поодјутри, пошто намире стоку, онда сједну за ручак. Али прије него сједну за ручак, избаце по неколико пушке (тако и ујутру рано кад устану), па се онда скупе сви око софре, те се моле Богу (држећи свако по једну воштаницу свијећу у руци) и мирбожу се, т.ј. изљубе се сви редом говорећи: „Мир божји! Ристос се роди, ба истину роди, поклањамо се Ристу и Ристову божанству.” Потом домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици или у чанку (свакојако жито помијешано заједно: у том житу стоје и колачи којекакви), те ондје мало погоре, па их угасе онијем житом. Оно жито дају послије жене кокошкама да носе јаја. Кад почну ручати, неки најприје окусе сира, неки печеницу, а неки (као по Сријему и по Бачкој) прије свега срчу вареник, али ракије многи не прију први дан због врућице… Први дан божића нико никоме не иде у кућу, осим полажајника.”
У Срему се полажајник зове „Радован”. Он се даривао кошуљом, односно платном за кошуљу. Осим платна дариван је тзв. „Радованским колачем” који се везивао за платно.
(„Етнографски списи” – Вук С. Караџић)
